Saopštenje Kampanje protiv političke represije povodom prvog dana suđenja beogradskoj šestorki i puštanja optuženih iz pritvora
POBEDA JE NAŠA!
U hodnicima „Palate pravde“ u Beogradu okupilo se nekoliko stotina ljudi koji su iz zemlje i inostranstva došli da mirno protestuju protiv ovog skarednog političkog procesa. Kampanja protiv političke represije podelila im je svoje saopštenje i svoje bedževe. U sudnicu je uspelo da uđe samo 50-tak ljudi. Srpsko pravosuđe tradicionalno ne voli da je pod kritičkim okom javnosti. Većina publike je ostala da u hodnicima suda čeka pauzu i vesti o toku rasprave. Sudska straža je pokušala da ih udalji iz zgrade suda, ali joj nije uspelo da za to isfabrikuje ili isprovocira ikakav ekscesni pretekst.
Suđenje je počelo tako što je zastupnica javne tužbe nevoljko pročitala dispozitiv optužnice i potom značajno ućutala i više ni jednom jedinom rečju nije uzela udela u saslušavanju i unakrsnom ispitivanju optuženih. Taj njen posao obavljao je revnosni sudija predsednik veća Dragomir Gerasimović koji se zaista lavovski borio da od optužnice spasi što se spasti može. A nije moglo ništa, pa je i njegov trud ispao uzaludan. Ostala četiri člana sudskog veća takođe nisu uzimali udela u ispitivanju optuženih i moglo bi se reći da su ih posmatrali sa neskrivenim simpatijama.
Tako glavni pravnički duel na ovom ročištu nije bio duel između tužioca i odbrane, nego je bio duel između predsednika veća Gerasimovića i odbrane. Napori sudije Gerasimovića bili su usmereni pre svega na to da za optužnicu sačuva što više od skoro nikakvog njenog fundamenta u mutnim, nedorečenim i, kako će se brzo pokazati, veoma često iskrivljavanim i falsifikovanim spisima istrage.
Izjave svih optuženih u mnogome su se razlikovale od sadržaja i formulacija teksta kojim su te izjave službeno registrovane u istrazi i na osnovu čega je i pisana optužnica. Ta razlika je pre svega u obimu i sadržaju: ispostavilo se da istražni sudija naprosto nije ni unosio u zapisnik dobar deo izjava okrivljenih koje je saslušavao. I gle „čuda“: bio je to upravo onaj deo koji je njima izričito i nedvosmisleno išao u prilog. A temelj optužnice za „međunarodni terorizam od 18 evra“ bile su upravo u istrazi iskrivljene i okljaštrene izjave Ivana Vulovića i Sanje Dojkić.
Svih četvoro članova ASI-ja (Dojkić, Kurepa, Trivunac i Vulović) iscrpno i uverljivo su objasnili da nije bilo nikakve ni pomisli ni o kakvom „napadu“ na grčku ambasadu, a pogotovu ni o kakvom „terorističkom“ aktu. Trivunac i Kurepa su na dva prva mesta u optužnici ne kao neposredni saizvršioci, nego kao podstrekači i organizatori. Ostalih četvoro su optuženi za izvršenje tog napada dvema flašama sa skoro nezapaljivom tečnošću. Osnov za optužbu bilo je isključivo navodno „priznanje“ Ivana Vulovića i Sanje Dojkić i ništa više.
Ivan Vulović je detaljno opisao ceo tok i razvoj događaja. Plan je bio da se na pločniku pred grčkom ambasadom izvede simbolična akcija paljenja vatre tečnošću iz staklenih flaša što je trebalo da predstavlja nekakav „molotovljev koktel“. Ali, kad su bacili te flaše – nije se desilo baš ništa. Flaše su se razbile, a tečnost se nije zapalila.
On je potom napravio jedan krug obližnjim ulicama i ponovo se vratio na „mesto zločina“. Nekako mu je uspelo da upaljačem zapali tečnost na pločniku i ona je planula slabom vatrom koja je gorila 15-tak sekundi. Ivan je sve to vreme ostao na licu mesta pazeći da se vatra ne proširi na zgradu ambasade, što nikako nisu želeli da se desi. U međuvremenu se okupio još jedan broj posmatrača koji su počeli da se razilaze kad je vatra počela da jenjava, a kada je već bila sasvim pri kraju, jedan mladić joj je prišao i ugasio je golom rukom.
Posle toga se i Ivan udaljio sa tog mesta i otišao da se se sretne sa svojim prijateljima. Za optužene Ivana Savića i Nikolu Mitrovića je izjavio da nisu sudelovali u toj akciji, da ih ne poznaje i da ih nije sreo nikada ranije, a da mu je tek nakon hapšenja sugerisano da oni jesu bili dva druga učesnika koji nisu članovi ASI-ja, pa je i on rekao da možda jesu, ali da mu uopšte ne liče na ljude koji su to veče bili tamo s njima. To Ivanovo „možda“ . istražni sudija i optužnica su potpuno proizvoljno i tendenciozno uzeli i preformulisali u kategoričko svedočenje da su to upravo ti ljudi. Takvo prenatezanje izjave okrivljenog teško da se može okarakterisati drugačije nego kao bezočni falsifikat.
Isti je slučaj i sa „priznanjem“ Sanje Dojkić. Njen iskaz se u potpunosti slaže sa iskazom Ivana Vulovića i na isti način je iskrivljen i falsifikovan u istražnim spisima i u optužnici. Ona takođe nije poznavala i nikada pre istrage nije videla optužene Ivana Savića i Nikolu Mitrovića i nedvosmisleno izjavljuje da oni nisu učestovali u toj akciji, a u istrazi jeste potpisala zapisnik da oni jesu bili tu jer je podlegla sugestiji policije i istažnog sudije.
Ivan Savić i Nikola Mitrović se i u istrazi i pred sudom brane dosledno da sa tom akcijom nemaju nikakve veze i navode za to dokaze, alibije i svedoke, ali je optužnica odbacila njihovu odbranu kao „neprihvatljivu“ pošto ne idu njoj u prilog. Posebno je simptomatičan jedan detalj Savićeve izjave razjašnjen na insistiranje njegovog branioca. Naime, u istražnim zapisnicima registrovana je jednom rečenicom i njegova izjava da mu je posle hapšenja, u zatvoru, iznuđivano lažno priznanje.
Savić je objasnio da je na godišnjem odmoru u Grčkoj čuo da ga u Srbiji policija traži i sumnjiči za učešće u „terorizmu“. Smesta je požurio nazad u Srbiju i već na graničnom prelazu u Preševu prijavio se policiji. Odatle je prebačen u Centralni zatvor u Beogradu, a tamo su ga četvorica uniformisanih ljudi pretnjama, batinama i torturom (davljenjem uzicom pendreka) prinudili da potpiše dva papira sa lažnim priznanjima da je hteo da ubije grčkog konzula u Beogradu sa dve defanzivne bombe. Na saslušanju pred istražnom sudijom on je detaljno ispričao svu tu torturu i njene rezultate, a sudija je u zapisnik od svega uneo samo jednu mutnu rečenicu – da mu je iznuđivana izjava. Ta njegova lažna priznanja iščezla su i nema ih u spisima istrage.
Nakon oštre borbe sa predsednikom sudskog veća, odbrani je uspelo da u potpunosti anulira sva iskrivljavanja i falsifikovanja istrage i optužnice, da objasni kako su izvedene te inkvizicijske majstorije i da sve to lepo utera u zapisnik o glavnom pretresu. Nakon toga sud je kratko registrovao prve predloge stranaka za dokazni postupak, a odmah potom advokati su izneli svoje iscrpno argumentovano predloge za ukidanje pritvora.
Bukvalno eksploziju oduševljenja, ovacija i aplauza u sudnici izazvala je izjava zastupnice javne tužbe da je saglasna sa predlozima odbrane za ukidanje pritvora. Takva njena saglasnost zapravo je faktičko povlačenje optužnice protiv šestoro uhapšenih. U našim sudovima aplauzi tužiocu se očito ne smatraju remećenjem normalnog rada suda, pa predsednik veća Dragomir Gerasimović nije ni opomenuo razdraganu publiku na mir u sudnici. Posle te saglasnosti zastupnice javne tužbe sa odbranom, sudsko veće faktički i nije imalo drugog izbora nego da donese rešenje o ukidanju pritvora. Povrh toga donelo je rešenje da sledeće ročište tog procesa zakaže za 23.mart ove godine, a o predlozima za dokazni postupak nije odlučilo još ništa. Optuženi su potom vraćeni u pritvor da se „razduže“ i odatle su uskoro pušteni na slobodu.
Izjava portparola republičkog javnog tužilaštva, data jedva sat posle puštanja optuženih iz pritvora, samo pokazuje da je tužilaštvo ovu odluku imalo pripremljenu i već pre početka današnjeg javnog pretresa i da na njemu nije došlo ni do kakve “promene činjeničnog stanja i novih dokaza”. Zapisnik o tom pretresu nije oformljen i potpisan i predsednik veća Gerasimović saopštio je advokatima da će njegove kopije moći dobiti tek prekosutra.
Pažljivim praćenjem (monitorisanjem) ovog procesa od samog njegovog početka do okončanja današnjeg glavnog pretresa došli smo do zaključka da je masovna mobilizacija demokratske javnosti protiv ove skaredne optužnice prinudila javnu tužbu na odstupanje i povlačenje optužnice. Na glavnom pretresu došlo je samo do konačnog i potpunog raskrivanja i razbijanja falsfikovanja činjeničnog stanja i dokaza od strane optužnice i istrage, a ne do nikakve “promene činjeničnog stanja i novih dokaza”. Sve te dokaze znali smo od početka procesa i mi i sud i optužnica. Danas smo ih prinudili da ih uvaže.
Oslobođenje optuženih i povlačenje optužnice prva je velika pobeda Kampanje protiv političke represije. Dobijena je važna bitka, ali još uvek ne i rat. Zagovornici političke represije smesta su uzvratili udarac uhapsivši dvoje mladih ljudi zato što su na staklenu pregradu iznad vrata sudnice na trenutak zalepili plakat sa tekstom “Anarhizam nije terorizam” i sada pokušavaju da im napakuju optužnicu za “ometanje pravde”. Pravdu u Srbiji ometa jedna takva elementarna istina?! Neće biti, gospodo zaštitnici Šarićevih i ostalih tajkunskih jataka i perača para!
Zahtevamo:
- neodložno puštanje iz pritvora dvoje uhapšenih za vreme suđenja beogradskoj šestorki;
- neodložno i bezuslovno povlačenje optužnice protiv šestoro optuženih anarhista;
- istragu o falsifikovanjima činjenica i sudskih spisa i o iznuđivanju iskaza od optuženih u procesu protiv šestoro optuženih;
- neodložnu reviziju odredbi krivičnog i procesnog zakonodavstva koje dozvoljavaju pojavu ovakvih grotesknih postupaka i optužnica
U tu svrhu pozivamo najširu demokratsku javnost da nam se pridruži u tim zahtevima. Samo masovna demokratska mobilizacija i stalni nadzor države sa strane masovne demokratske javnosti mogu zaštititi demokratiju od represivne diktature.
18.02.2010.
Kampanja protiv političke represije
Organizacioni odbor
Aleksandra Spasov, Beograd
Jaćim Milunović, Čačak
Milan Petrović, Kragujevac
Milan Stojanović, Beograd
Nenad Glišić, Kragujevac
Pavluško Imširović, Beograd
Slobodan Stamenčić, Kragujevac
Vladimir Marković, Beograd
Filip Šaćirović, Subotica
mail: slobodazabg6@gmail.com
Нема коментара:
Постави коментар