U svakom službenom postupku, policija je zakonski obavezna da građaninu kaže pravni osnov tog postupka i u kom svojstvu se on uvodi u taj postupak - u svojstvu svedoka ili osumnjičenog. Takođe je obavezna da mu obezbedi stručnu pravnu pomoć i da mu objasni da nije obavezan da odgovara na njihova pitanja. Policiji u ovom postupku ni na pamet nije palo da poštuje zakon.
Policija je u stan Vulovića upala u 10 h pre podne, pretresala stan, privela jednog pa drugog sina, uzela im DNK i podvrgla ih poligrafu, a da nikome od njih nije rečeno ni šta se traži u stanu, po kom pravnom osnovu i o kakvom istražnom postupku i radnji je reč. Nekako im je sugerisana pomisao da je reč o drogi i prestrašeni Vulovići su nadalje prihvatili za „maksimalno korektno“ sve što nije prebijanje kostiju i ubijanje batinama. Irena Vulović, čiji stan je pretresan i čija deca su pohapšena, saznala je tek privatnim vezama post festum da istragu ne vodi odeljenje za narkotike i da nije reč o drogi, nego o nečemu drugom.
Ovakva policijska bahatost i prenebregavanje zakona bili su nezamislivi čak i u crnim danima jednopartijskog totalitarizma i „bespravne države“ u Srbiji. DSPS „demokratija“ nam je donela praksu da je zakon jedno, a policijska praksa nešto šesnaesto i da treba da smatramo „maksimalno korektnim“ svaki susret sa policijom koji preživimo bez polomljenih kostiju. Šariće i njihove visokopozicionirane saučesnike niko ne bije. Batine i zastrašivanje su rezervisani za obične male ljude i oni su srećni kad prođu bez njih. Alal vera, „demokratijo“!
Epilog ovog policijskog i sudskog bezakonja je optužnica za „međunarodni terorizam od 18 evra“ i šestomesečno utamničenje šestoro mladih ljudi. Nećemo to ćutke trpiti.
Razgovor sa Irenom Vulović:
KPPR: Da krenemo od početka, kako je izgledalo kada je došla policija?
IV: Ja nisam bila u stanu. Bio je mlađi sin, znači bio je Uroš koji je spavao.
KPPR: To je bilo jutro?
IV: Negde oko 10 sati. Ja sam imala malo časova u školi i suprug me je pozvao kad su oni njega probudili i tako dalje, Uroša kada su probudili, došao je s posla i samo rekao kada završim nastavu da se javim. Taj dan sam imala malo časova. Odmah mi je bilo sumnjivo to što mi je bez objašnjenja rekao da se javim. Onda smo se čuli i rekao je da su inspektori u stanu.
KPPR: On isto nije bio u stanu?
IV: Ivan je bio na ispitu, suprug isto nije bio u stanu, znači u stanu je bio samo mlađi sin, Uroš.
Bili su vrlo korektni. Čak se jedna anegdota u međuvremenu desila. Pitali su Uroša „Hoćemo bar kafu? Pre podne je, da se razbudiš.“, a on je rekao: „Hvala lepo, mogu da vam skuvam, ali čim sam vas video ja sam već razbuđen.“
U principu nije se znalo zbog čega su došli
KPPR: Jesu li imali nalog? Tu bi moralo da piše.
IV: Ne, rekli su da će sačekati nalog, ili ako hoćemo da ih pustimo da bi išlo sve brže. Apsolutno je bilo sve stvar naše volje.
E, kažem mi nismo znali. Mlađi sin je bio veslač, reprezentativac do skoro, do pre godinu dana pa smo posumnjali da nije droga, ili je neko spomenuo. Ivan s obzirom na svoje neurološke probleme nikako ne bi smeo bilo šta... počev od energetskih pića pa da ne pričam o drugim stvarima.
KPPR: Da, da. Znam da je on...
IV: Da, on je bio u tom strejt ejdžu
KPPR: Da li je istina da je policija odvela Vašeg supruga u stanicu?
IV: Ne. Ali oba sina su priveli i bili su maksimalno korektni u smislu... oni su počeli kao pretres međutim kada su naišli na pamflete tipa „Beogradska antifašistička inicijativa“ ili ono, pošto je Ivan počeo da radi sajt za „Beli štap“, on je huminatarac veliki. Šta je „Beli štap“, organizacija slepih itd. i pošto je to bilo na njegovom stolu uz računar, tako da kad su videli tako neke pamflete oni su jednostavno seli i nisu više tražili. Onda je jedan inspektor otišao sa mlađim sinom, sa Urošem u „Dvadesetdevetog“, a Ivan je bio na fakultetu, polagao je ispit i kad ga je suprug pozvao on je rekao „Ja sam završio, idem do Studia B“, pošto je radio u Studiu B, „pa idem do druga. Dođite po mene.“
KPPR: Znači oni su odveli Uroša, a vi niste znali zbog čega?
IV: Meni je suprug rekao posle, pošto ja nisam bila prisutna, da je u pitanju droga. Ivan je bio ispred studia B i sačekao oca koji je svojim kolima došao sa jednim inspektorom i odveo Ivana u „Dvadesetdeveti“.
KPPR: I kada ste saznali zašto su uhapšeni?
IV: Posle toga sam ja preko nekih svojih poznanika koji rade na odeljenju narkotika saznala da nisu tamo, već da su na petom odeljenju, odeljenju požara, eksplozija i tako toga... Naravno kao roditelju mi je laknulo s jedne strane, jer nemaju nikakve veze sa ovom prvom pričom, jer uvek postoji ono roditelj poslednji sazna.
KPPR: Da, da, jasno. Razumem Vas. A kada ste vi saznali zbog čega su oni privedeni?
IV: Pa znači oni (policija) su došli u 10 prepodne... Sada sve govorim onako okvirno. Ako su oni došli u 10, priveli su ih oko 12 i mi smo oko 4-5 popodne saznali o čemu se radi.
KPPR: I jel tad Uroš pušten?
IV: Ne, ne. Uroš je pušten kasnije, jer je morala cela procedura da se prođe, pošto je već uzet DNK, poligraf je prošao itd. Pušten je negde oko 6 sati.
KPPR: Bili su i na poligrafu?
IV: Bili su i na poligrafu, da.. Naravno ko je bio u policiji zna da nikakvih susreta međusobnih nije bilo. Samo je inspektor koji je bio zadužen za Uroša uveo Uroša kod Ivana da se pozdrave pošto je pretpostavljao da će Ivan ostati neko vreme.
KPPR: Kada ste Vi videli Ivana?
IV: Sedmog. Oni su 3. privedeni. Ja sam 4. krenula da odnesem hranu... e da, mi u petak saznajemo ja zovem i pitam kada da dođem da predam za suđenje, pošto je to bilo na opštinskom nivou, jer je okvalifikovano kao ugrožavanje javnog reda i mira, u subotu će tužilac ili sudija, ko već, da budu u palati pravde tako da ja bih to donela. I u međuvremenu meni se javljaju da ja požurim jer je u roku od nekih sat-sat ipo delo prekvalifikovano u međunarodni terorizam i da njih pod hitno vode u palatu pravde i da će odmah biti saslušani.
KPPR: To je bilo kog dana?
IV: To je sve petak, 4. Oni ništa ne primaju (iz paketa), primaju samo tu košulju. Trčim u palatu pravde, vidim kako ih izvode. Prilazim parkingu. Videla sam kako su izveli Ivana iz kola. Troje kola su bila. Po dvoje privedenih u svakim. I tada sam videla Ivana faktički. Onako krijumice. Naravno tu je bilo moje uznemirenje, a i njegovo sigurno, ali to će on pričati narednih godina.
KPPR: A Vi ste ga posetili sedmog?
IV: Imali smo mogućnost da prva poseta bude čim je prebačen u CZ. Mi smo iskoristili prvi datum posle vikenda da dobijemo dozvolu i da odemo da ga vidimo.
KPPR: Ivan boluje od nekog oblika epilepsije, jeli tako?
IV: Da. On je prvi apsint imao 2000. godine i on je lečen od te juvinalne mioklonične epilepsije od 2000. godine u Institutu za psihijatriju i neurologiju dece i odraslih kod profesora Jovića. Međutim on kao neko specifičan i kao neko ko je njima pomagao tamo u animaciji dece mlađe i šta ja znam, on je ostao kod doktora kod koga se lečio, iako sa 18 godina prestaje njegova mogućnost lečenja u takvoj instituciji, ali eto kao jedan specifičan i pozitivan lik on je tu ostao.
Njemu su počeli da skidaju lekove i njegov EEG je bio čist jedno vreme.
KPPR: Kada?
IV: Imao je napade u januaru, seriju napada, i imao je u maju. I kada se ovo desilo ja sam samo saznala, s obzirom da se suprug i ja razvodimo, tako da je verovatno i to uticalo na njega, pa je išao na tretmane kod psihologa da to malo ublaži
KPPR:S obzirom da je Ivan bolestan, da li je redovno uzimao terapiju od kada je priveden trećeg? Da li je tu bilo nekih problema?
IV: Čim je priveden i čim je inspektor javio da će mlađi da izađe i da nema veze sa tim, a za starijeg nam je odmah rekao da donesemo terapiju. Tako da smo je mi odmah doneli kada smo saznali da će on ostati.
KPPR: I on je redovno primao?
IV: Da, da. Čak nam je i inspektor rekao da ne brinemo, biće redovnije nego on sam što brine, s obzirom da je instituciono procesuiran.
KPPR: Kako na tretiranje njegove bolesti utiče pritvor i uslovi u kojima se tamo nalazi?
IV: Ivan je tako vaspitavan da je uvek iznad situacije i da se vrlo teško prepoznajue, osim ako ne ispriča, ono što je u njemu. Zbog toga verovatno i dolazi do tih problema. Tako da mi nismo mogli da vidimo niti da osetimo njegovo osećanje. Ono što smo znali je broj napada. On je prvo bio u samici, pa onda u sobi sa dvoje-troje, to je valjda procedura, to svi valjda prolaze, ali ne znam tačno. Tako da je na kraju završio u sobi sa njih 14-toro.
KPPR: A pretpostavljam da je soba predviđena za sedmoro ili šestoro.
IV:Da, to sam sad skoro čula, inače ništa nisam znala. On je rekao da je soba vrlo korektna u smislu zatvorenika. Nema on problema i njega intelektualno prilično doživljavaju, međutim uslovi su katastrofalni bili. Ta soba je pušačka. Njemu je, i najzdravijem čoveku mislim, dovod kiseonika u mozak bitan. Tako da sam ja išla da intervenišem, jer su napadi stravično bili učestali. Ali iako je otišao tamo sa brdom zdravstvene dokumentacije rekli su da on folira napade.
KPPR: Ko je to rekao?
IV: Ne znam, tamo se komandiri smenjuju.
KPPR: Mislim jeste li čuli od policije, čuvara...
IV: Mislim da je Ivan to spomenuo ili advokat, ne znam sad tačno, ali neko je i to komentarisao. Da je više puta bio samo poprskan vodom da se osvesti. To je za svakog čoveka šok (pritvor) a pogotovu za njega. On se s tim teretom nosi racionalno koliko je to moguće, a s druge strane on je sa ovim postupkom i sa ovim tretmanom regresirao prilično u svom lečenju koje je bilo maltene pri kraju. Zato se i zove juvinalna, mladalačka koja posle u nekim godinama nestaje i nepoznatog je porekla.
KPPR: Ima li on tamo stručnu lekarsku pomoć? Specijaliste ili koga već?
IV: Neurolog bi trebalo da bude. On ima tamo, lekovi mu se odnose redovno. Ja sam išla kod upravnika i kod zamenika upravnika i tražila da mu se promeni soba, da bude nepušačka soba i prebačen je u krilo koje je bliže bolničkom delu. To nije bolesnička soba, više je nepušačka ali je malo ipak drugačiji tretman i ne znam, toalet je pregrađen, nije sve na otvorenom. Nešto su bolji uslovi...
KPPR: Jeli imao još nekih problema? Sa zatvorenicima, čuvarima...
IV: Socijalne probleme nije imao nikakve. Sem zdravstvenih i prilikom poseta, s obzirom da ga mi ipak poznajemo, vidim da oscilira taj njegov... on se trudi da bude iznad situacije, ali definitivno njegovo raspoloženje oscilira i nije mi jasno zašto mu je anafranil koji je antidepresiv i koji u tom momentu tih jačih napada uveden od strane stručnog lica ukinut tamo. Tj. ukinut je tamo jer je u jednom trenutku podveden kao tabletoman! Ja verujem da tamo ima puno tabletomana i ljudi koji to zloupotrebljavaju, ali u svrhu njegovog lečenja ja pretpostavljam da mu je potrebno ako je već uveden od strane sturčnog lica. Čula sam da je bilo veštačenje medicinsko ali ništa ne znam o tome kakav je izveštaj.
KPPR: Ništa o tome ne znate?
IV: Ne, ne znam. Znam da dobija redovno recepte leka koji se kupuje. Ovaj ostali oni imaju u bolničkoj apoteci i anafranil je ukinut. E sad oni znaju valjda koliko je to dobro, s obzirom na mesto gde se nalazi.
Kako je prešao u ovu drugu sobu, nepušačku, mesec ipo dana nije imao napad. Poslednji put kad je suprug išao pre jedno dve nedelje, rekao je da je imao napad i video mu se ugriz na usni. To je to što se tiče zdravstvenog stanja. Nažalost čovek tako natovari sam sebi breme i nosi ga, ali kad sam pomenula profesora i njegovu tipologiju bolesti, vrlo je često dokazivanje kod ljudi koji boluju od toga. Dokazivanje svojih ekstremnih moći. Ivan je to usmerio ka humanitarnom radu. Sa istom tom dijagnozom čuli smo od lekara da insistiraju da moraju da voze motore, da postavljaju satelitske antene. Postoji nešto u tipologiji ličnosti od čega to zavisi. On je otišao u humanitarni rad.
KPPR: Kakva je hrana u zatvoru?
IV: Oni dobijaju redovno zatvorske obroke, međutim uglavnom se svi hrane drugačije. Dvaput mesečno imamo prava da odnesemo pakete, koje obično napunimo hranom i on uglavnom jede tu hranu ili se menjaju u sobi kako kome stigne paket. Od cele zatvorske hrane može jedino sutlijaš da jede, koji napuni šećerom. To može da pojede. I kantina postoji, mi redovno uplaćujemo novac u zatvorskoj kantini. Tu ima keksića, sokića i osnovnih stvari za ličnu higijenu da može da kupi.
KPPR: Ko njega ima pravo da viđa? Samo najbliži članovi porodice?
IV: Da. Njega viđa brat. Viđa ga otac, ja-majka i nevenčana supruga.
KPPR: I to je koliko često?
IV: Pola sata, dva puta mesečno.
KPPR: Samo po pola sata dva puta mesečno?
IV: 30 minuta, a ako je velika gužva nekad znaju da skrate, a kada Ivan izađe ja ću onda institucionalno da vidim, da krenem, jer zaista sam se nagledala ljudi koji su bili vrlo na mestu, a za svoje drage čekaju u uslovima... Ja mislim da je još jedan Vuk Bojović potreban za te šaltere i .... Žao mi je tih ljudi koji rade tamo
KPPR: Kakve su te čekaonice i ti šalteri?
IV: Čekaonice su kao železnička stanica beogradska u vreme... ne znam ni ja kog vremena... Sve je napuklo, sve je naprslo, hladno je. Za vreme pandemije kada smo ulazili sa maskama, kada je po jedan mogao da uđe sa maskom, ostali su čekali ispred Centralnog zatvora na otvorenom prostoru. Čak nije mogao da se napravi ni jedan tunel da se ti ljudi zaštite od vetra
KPPR: I koliko čekate tamo? Nekoliko sati?
IV: Kakvih nekoliko sati! Jednom sam čekala 11 sati. To je bilo negde oko Nove godine. Bio je haos! Bilo je strašno hladno i vetra je bilo. A tamo nisu svi ubice, nisu svi najgori kriminalci, a lopovi koji sređuju svoje apartmane ne čekaju!
KPPR: Oni ne čekaju?!
IV: Pa uglavnom ne čekaju. Oni su bar ostavili dovoljno novca. Njima svaki dan odnose hranu iz restorana i naravno, ne odnose žene, devojke, majke već odnose ljudi koji su plaćeni, a Ivan je i imao i nije imao para,ali što je Tibor Jona napisao u „Terorista iz mog sokaka“, na međunarodni terorizam je sastavljao do prvog.
Meni je sad posebno teško da radim. Ja radim u nastavi, deca su navikla na mene veselu i ja sad moram naročito da spremam šta ću da im pričam.
KPPR: Kako ste vi kao porodica podnosili hapšenje i sve to? Jeste li imali vi nekih problema?
IV: Pa šta smo imali... imali smo depresiju.
KPPR: I vi ste onda počeli da pijete antidepresive ))
IV: Da Juče sam mu nosila lekove i bilo je strašno. Ja kažem suprugu. „Idem pod voz!“, a onda suprug zove i kaže: „Nemoj zbog njih, izdrži.“ Zbog dece tj. A sutradan sam bila OK. To su neke naše lične stvari, naravno da nikome nije prijatno.
KPPR: Ivan sad studira, jel tako? Koja je godina?
IV: Ivan je treća godina RAF-a. Dosta je radio, tako da je puno izgubio što se tiče studija. Uvek je sam nalazio posao, prosto je takav da se nametne. Ali ti blogovi i po internetu i sve, levo-desno, govori o jednom milom detetu
KPPR: I kolika je šteta njemu naneta time što već šest meseci odsustvuje sa fakulteta i posla?
IV: Mi smo išli da uplatimo sad semestar jedan, školarinu, da bi mogao da dobije zdravstvenu knjižicu. A o tome kako će nadoknaditi ovo sve on će lično u dogovru sa njima (fakultetom). Ali s obzirom da fakultet drži svoj neki rejting ne znam koliko će uspeti da sa njima napravi neke kombinacije, ono što je izgubio ili ne.
On je sredio jedan posao paralelno s tim baš pre nego što su ga priveli. A onda je mlađi sin rekao da će jedan njegov drug jedno vreme da počne da započne taj programerski posao, ali s obzirom da to traje već toliko dugo ja prosto ne verujem da je to opstalo.
KPPR: Rekli ste da se njegovo isticanje manifestovalp u humanitarnom radu. U čemu se ogleda taj njegov humanitarni rad? Šta je konkretno radio?
IV: Uradio je sajt za Batutov institut, onda je uradio nešto za Bolonjsku konvenciju.
Inače je radio na Studiu B, u Mrežnim sistemima, radio je na programima časopisa „Ekonomist“, održavanju sajta B92. Za nešto je dobijao novac, za nešto nije...Ne znam sad tačno. Odradio je još puno toga. Za „Beli štap“, kao što sam pomenula. Čak je i planirao u poslednje vreme, u razgovorima, planirao je da upiše još jedan fakultet, defektologiju, i da se bavi nagluvima. I to je bilo prilično aktuelno, što sam ja podržavala jer kad smo ga vodili svojevremeno na profesionalnu orijentaciju bio je potpuno bipolaran u opredeljenju. Koliko je bio za egzaktne nauke toliko je bio i za ove druge. Sada smo hteli da vidimo, septembra-oktobra da li može da upadne na defektologiju ili maloletničku delikvenciju. Stalno je išao ka tome.
KPPR: Dobro, to je to. Želite li da dodate još nešto?
IV: Rekla bih da je on izuzetno kosmopolitski opredeljen. Za njega ne postoje nacionalistička neka obeležija. To je neko njegovo životno opredeljenje ukoliko možemo da pričamo o životnom opredeljenju sa 24 godine.
Naša porodica je odškolovala tri grčka studenta u stanu koji smo imali. Oni su bili podstanari naši. Jedan je ostao kraće, a od ove dvojice jedan je završio DIF kod nas, drugi medicinski fakultet. Čak je on bio za vreme bombardovanja i prva mogućnost... znači toliko smo bili u dobrim odnosima da prva mogućnost, mi smo mu rekli: „Otkaži stan“, međutim on je rekao: „Ne, ja ću se vratiti“. Morao je da završi fakultet ovde posle bombardovanja. On čak nije hteo ni da ide nego ga je poslednji autobus grčki pokupio i šta ja znam, 23. uveče, marta. Sve nam je ostavio, ostavio je kiriju za taj mesec i prva komunikacija poštanska koja je krenula, on je nama slao kiriju za svaki mesec i jedno pismo koje čuvamo i dan danas koje je samo za plakanje. Tako da je Ivan u tom duhu odrastao.
Bio je potpredsednik omladinske mreže G17+ grada Beograda. Borio se protiv bilo koje diskriminacije, pred njim niko nikad nije smeo da kaže za Roma da je Ciganin. Jedno vreme je bio i u jednoj romskoj stranci dok se nije ispostavilo da su i tu pare
Njegov aktivizam se uglavnom svodio na humanitarne akcije ili proteste. I ova vlast je došla tako što smo mi šetali ulicama. Još od Vuka Draškovića, 9. marta pa do 5. oktobra. Ja kažem sada kada mi se sve ovo dešava sa detetom i kada je on...stvarno čedo jedno, neiskvareno, mislim što mi ne prebiše noge što sam šetala toliko!
KPPR: U redu. Hvala na vremenu koje ste posvetili ovoj kampanji.
IV: Nema na čemu.
