недеља, 05. децембар 2010.

Saopštenje Kampanje protiv političke represije povodom policijskog zastrašivanja studenata Filozofskog fakulteta BU i prekršajnih postupaka protiv Maje Krek i Matije Medenice

Saopštenje Kampanje protiv političke represije povodom policijskog zastrašivanja studenata Filozofskog fakulteta BU i prekršajnih postupaka protiv Maje Krek i Matije Medenice

Napori tzv. „demokratsko-socijalističkog“ režima da ućutka i razbije omladinski i studentski pokret u Srbiji ne jenjavaju uprkos njihovom neprestanom izjalovljivanju. Nakon neslavno propale sudske staljinističko-inkvizicijske montirovke sa optužnicom za „međunarodni terorizam od 18 evra“ i upornih uzaludnih pokušaja da mladima uskrati svako pravo na javnu reč i slobodu zbora, taj režim se sada laća prekršajnog postupka kao lagodnijeg sredstva represije – lagodnijeg jer prekršajni postupak ima mnogo ležernije zahteve u pogledu dokaznog postupka i prava na odbranu i jer omogućava DSPS podobnim sudijama da kazne izriču samo na osnovu policijske prijave i da navode te prijave apriori prihvataju i kao merodavne dokaze uprkos tome što oni predstavljaju samo svedočenje jedne zainteresovane strane u postupku.

Povod za to podgrevanje režimske policijske ofanzive protiv studenata je ponovno javno angažovanja studenata u odbrani svojih legitimnih prava – prava na školovanje i prava na slobodu zbora i dogovora. Vladajuće stranke ne biraju sredstva da svojim kržljavim i sterilnim političkim podmlacima obezbede kontrolu nad etabliranim studentskim organizacijama i takozvanim „studentskim parlamentom“.

Tako policija interveniše i u nelegitimnim „studentskim izborima“ da bi tim nesrećnim stranačkim podmlacima obezbedila da nelegalno zadrže pod svojom kontrolom „studentski parlament“ Filozofskog fakulteta u Beogradu i svim koji pokušaju da protestuju protiv te groteskne stranačke farse preti hapšenjem i represijama. Tako su i protiv dvoje učesnika tog protesta protiv stranačko-podmladačkih mućki  na Filozofskom fakultetu – Maje Krek i Matije Medenica – podnešene prekršajne policijske prijave zbog izmišljenog „prekršaja“ organizovanja neprijavljenog javnog skupa i prete im kazne zatvorom do tri meseca.

Tobožnji „demokratsko-socijalistički“ policijski režim na taj način pokušava da sebi prigrabi protivustavno i protizakonito pravo da svako neformalno grupisanje građana arbitrarno proglasi „nelegalnim javnim skupom“ i da onda po svom nahođenju kažnjava studente i učenike pred fakultetom ili školom ili pred zatvorom dok čekaju oslobođenje svojih nezakonito pohapšenih koleginica i kolega, radnike na ulazu u svoje preduzeće, penzionere u redu za penzije pred poštom, roditelje koji pred školom ili pred zatvorom čekaju svoju decu, publiku pred bioskopima, pozorištima i sudovima ili stadionima... i ko zna koga sve još. Ta „demokratsko-socijalistička“ policijska mašta može smisliti svašta dok sneva o svom trajnom opstanku na vlasti. No, za tako neozbiljnu vlast to je isuviše krupan i isuviše ozbiljan zalogaj.

Zahtevamo od vladajućeg „demokratsko-socijalističkog“ policijskog režima i od vlade Srbije da smesta povuče prekršajne prijave protiv Maje Krek i Matije Medenice, da se okane policijskog terora protiv građana i da se okrene svojim ustavom i zakonom propisanim zadacima – borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala koji masovno rastaču ovu državu i masovno pljačkaju njene građane i rešavanju goruće socijalne i ekonomske krize. Inače će gorko zažaliti što su izazivali gnev svojih građana i igrali se sa njihovim strpljenjem.

Kampanja protiv političke represije, 03.12.2010.
Organizacioni odbor

Aleksandra Spasov, Beograd; Jaćim Milunović, Čačak; Milan Petrović, Kragujevac; Milan Stojanović, Beograd; Miodrag Sovilj, Novi Sad; Neda Šaponja, Novi Sad; Nenad Glišić, Kragujevac; Pavluško Imširović, Beograd; Slobodan Stamenčić, Kragujevac; Vladimir Marković, Beograd; Filip Šaćirović, Sombor

Saop

среда, 24. март 2010.

Bez prisustva javnosti – dokazni postupak za Ginisovu knjigu svetskih rekorda


Bez prisustva javnosti – dokazni postupak za Ginisovu knjigu svetskih rekorda
Saopštenje Kampanje protiv političke represije od 23. marta 2010. godine

Nastavak političkog suđenja protiv šestoro beogradskih anarho-sindikalista protekao je na bez prisustva javnosti na način koji nema presedana u modernoj istoriji pravosuđa civilizovanih zemalja. U sudnicu nisu mogli da uđu čak ni roditelji optuženih, a ceo dokazni postupak okončan je navodnim čitanjem istražnih zapisnika dvomesečne istrage za manje od pola sata. Uskraćivanje prava i članovima najuže porodice da prisustvuju suđenju nije zakonom dozvoljeno čak ni u onim suđenjima koja su posebnom sudskom odlukom proglašena tajnim i zatvorenim za javnost. No, u današnjem srpskom pravosuđu svašta je moguće.

Optuženi i njihovi advokati su samo iz medija, koji su preneli izjavu portparola Republičkog javnog tužilaštva Tome Zorića, saznali da je optužnica protiv njih promenjena i da je krivično delo za koje su optuženi prekvalifikovano od prvobitne kvalifikacije „međunarodni terorizam“ u „izazivanje opšte opasnosti“. Ni oni ni njihovi advokati nisu pre današnjeg sudskog ročišta dobili tu izmenjenu optužnicu i upoznali su se sa njom tek danas – u jednosatnoj pauzi koju im je za to dalo sudsko veće Dragoljuba Gerasimovića.

Izmena optužnica izvršena je dopisom koju je Više javno tužilašto u Beogradu 22. marta napisalo i  dostavilo Višem sudu u Beogradu u kome u prvoj rečenici kaže da se sudu vraćaju spisi krivičnog predmeta K-1633/10 „zajedno sa izmenjenom optužbom koja glasi“, a potom se  doslovno ponavlja izreka prvobitne optužnice u kojoj su, bez ikakvog obrazloženja, izmenjeni samo nazivi krivičnog dela za koje se optuženi optužuju i paragrafi krivičnog zakonika koji se generalno odnose na ta dela.

Portparol Republičkog tužilaštva Tomo Zorić je medijima saopštio da se optužnica menja zbog novog činjeničnog stanja koje je utvrđeno na glavnom pretresu. Izmenjena optužnica ga u tome demantuje pošto u njoj nema ni govora ni o kakvom novom činjeničnom stanju. Ona ostaje pri svojim ranijim predlozima dokaza i saglasna je sa tim da se ti dokazi ne izvode ponovo pred sudom, nego da se pročitaju iz istražnih zapisnika.

Sud je sve istražne zapisnike o tim dokazima – rezultate dvomesečne policijske i sudske istrage izveo za manje od pola sata, čime je verovatno postigao apsolutni svetski rekord u brzini izvođenja sudskog dokaznog postupka u redovnom sudskom postupku. Malo je verovatno da je takvu brzinu ikada dostigao ijedan preki sud u ratnim okolnostima.

Totalno isključenje javnosti sud je obrazložio navodnim nepostojanjem veće sudnice u koju bi mogli da uđu bar roditelji optuženih. Sud je procenio da je interes javnosti za politički proces protiv šestoro anarhista najnižeg prioriteta – uprkos činjenici da je danas ubedljivo najviše zainteresovanih novinara i publike bilo pred malom salom u kojoj se sudilo anarhistima. Srpski sudovi tradicionalno ne vole da su pod okom javnosti, a pogotovu ne u političkim procesima. To je uvek i svugde karakteristično za sudove koji su legla bezakonja i korupcije.

Sud ipak nije danas uspeo da u potpunosti okonča dokazni postupak, pošto nikako nije mogao da odbije predlog odbrane da se kao svedok sasluša i direktor jednog programa Radio Beograda koji nedvosmisleno potvrđuje alibi Nikole Mitrovića. Zbog toga je novo sudsko ročište zakazano tek za 23. april, kada odbrana i tužba treba da daju i svoje završne reči, nakon čega će biti izrečena i presuda.

Koliko god ekspresno smandrljavali dokazni postupak, ova odluka  suda pokazuje da režim očajnički pokušava da u nedogled razvlači ovaj sudski proces nadajući se da će javnost na tu sudsku političku svinjariju jednom ipak zaboraviti. Pokazaćemo im da u tome neće uspeti i da Srbija neće više trpeti represivnu političku samovolju koja postaje ciničnija i  razuzdanija čak i od one pod kraljem Aleksandrom, Titom i Slobodanom Miloševićem.

Zahtevamo bezuslovno oslobađanje šestoro optuženih od groteskne optužnice obnovljene samo novom pravnom kvalifikacijom i jednako protivzakonite kao i u svojoj prvoj verziji.

Zahtevamo neodložnu istragu i izvođenje pred sud policajaca koji su torturom iznuđivali lažno priznanje od Ivana Savića u montiranju ove sramne optužnice, kao i svih koji su u tom krivičnom postupku sudelovali u falsifikovanju činjenica i sudskih spisa.

Od svih organa vlasti u Srbiji zahtevamo neodložan prestanak upotrebe policijskog, parapolicijskog i sudskog terora protiv građana Srbije.

Zahtevamo dosledno garantovanje sloboda reči, udruživanja, okupljanja i protestvovanja i ustavnih prava na rad, mir i obrazovanje.

Korumpirani režim nam nikada neće garantovati ta prava i slobode ako ga na to ne prinudimo masovnom i organizovanom demokratskom akcijom svih nas, naroda Srbije.

Kampanja protiv političke represije, 23.marta 2010. godine
Organizacioni odbor

Aleksandra Spasov, Beograd; Jaćim Milunović, Čačak; Milan Petrović, Kragujevac;
Milan Stojanović, Beograd; Miodrag Sovilj, Novi Sad; Neda Šaponja, Novi Sad;
Nenad Glišić, Kragujevac; Pavluško Imširović, Beograd; Slobodan Stamenčić, Kragujevac;
Vladimir Marković, Beograd; Filip Šaćirović, Subotica


Kampanja-protiv-politicke-represije-1.jpg

четвртак, 04. март 2010.

Sloboda Valentinu Urusovu! - Free Valentin Urusov!


Sloboda Valentinu Urusovu!
Saopštenje Kampanje protiv političke represije od 3. marta 2010.

Valentin Urusov, radnik “Alrosa”, krajem 2008. godine, osuđen je na montiranom sudskom procesu u Jakutiji zbog toga što se drznuo da u “Alrosu” osnuje nezavisni radnički sindikat. Očiglednost te politički motivisane sudske montirovke i međunarodna kampanja protiv nje doveli su do toga da ta montirana presuda bude poništena i Urusov je u maju 2009. godine bio oslobođen iz sibirskog konclogora.

Ubrzo potom, uhapšen je i optužen za korupciju i zloupotrebu službenog položaja i glavni autor montirane optužnice protiv Urusova – potpukovnik Federalne službe bezbednosti Rudov. Jakutskom sudu i vlasniku “Alrosa” to nije bilo dovoljno da odustanu od progona protiv Urusova i da radnicima”Alrosa” konačno priznaju pravo na sindikalno organizovanje.

Lokalni jakutski sud, u dalekom sibirskom gradiću Udačnom, pod potpunom kontrolom vlasnika “Alrosa”, ponovo je protivzakonito osudio Valentina Urusova na šest godina prinudnog rada i ponovo ga poslao u logor u  i njegov život je ponovo u opasnosti. Tim pre što je teško oboleo od bolesti pluća i bubrega.

Podsećamo, vlasnik “Alrosa”, ruski oligarh Oleg Deripaska je suvlasnik i Crne Gore i vlasnik rudnika boksita i Aluminijumskog kombinata u Crnoj Gori čiji radnici već mesecima štrajkuju zbog toga što im se ne isplaćuju zarade i na koga se javno požalio čak i Milo Đukanović zbog krajnje arogancije u nepoštivanju zakona i ugovornih obaveza, “arogancije koja se oslanja na bogatstvo i snagu privatnog obezbeđenja Olega Deripaske”. Oleg Deripaska se, inače, pojavljuje i kao zainteresovan za “investicije” i u Srbiji.

Zajedno sa radničkim i demokratskim aktivistima širom sveta, zahtevamo neodložno oslobađanje Valentina Urusova iz zatvora i povlačenje optužnice protiv njega.

3. mart 2010. godine

Kampanja protiv političke represije
Organizacioni odbor

Aleksandra Spasov, Beograd;  Jaćim Milunović, Čačak;  Milan Petrović, Kragujevac;
Milan Stojanović, Beograd;   Miodrag Sovilj, Novi sad;  Neda Šaponja, Novi Sad;
Nenad Glišić, Kragujevac;   Pavluško Imširović, Beograd;  Slobodan Stamenčić, Kragujevac
Vladimir Marković, Beograd;  Filip Šaćirović, Subotica



Free Valentin Urusov!
Announcement of Campaign Against Political Repression – March, 3th 2010.

At the end of 2008, Valentin Urusov, a worker of “Alros” was sentenced, at a framed trial in Yakutia, for the crime of daring to organize independent trade union of workers of “Alros”. Since the trial was such an obvious setup, and thanks to the international campaign against it, the politically framed sentence was reversed and, in May 2009, Urusov was released from the Siberian concentration camp.

Soon after his release, main actor of framing the trial against Urusov – lieutenant-colonel of Federal Security Service, Rudov – got arrested and charged for corruption and abuse of position. It wasn`t enough for the Yakutian court and for the owner of “Alros”, so they did not give up of persecuting Urusov and kept obstructing the right of  “Alros” workers to organize the trade-union. 

Local Yakutian court, in a faraway Siberian town Udachny, fully controled by the owner of “Alros”, sentenced Urusov once again, once again unlawfully, to six years of forced labour, and he was sent to the camp again, where his life is endangered, especially since he suffers of severe lung and kidney diseases. 

We are reminding the public of the fact that the owner of “Alros”, Russian oligarch Oleg Deripaska is also a co-owner of Montenegro and owner of bauxite mine and Aluminum Plant in Montenegro, where workers have been striking for months because they have not received their salaries. Even Milo Djukanovic complained of Deripaska for his utmost arrogance and disrespect of the laws and contract provisions, “the arrogance leaning onto Oleg Deripaska`s wealth and force of his private security guard”. Oleg Deripaska is also being mentioned in media as businessman interested in “investments” in Serbia.

Together with workers and democratic activists wordwide, we demand immediate release  of Valentin Urusov from jail and dissmisal of charges against him.


March, 3th 2010

Campaign Against Political Repression
Organizing Commitee

Aleksandra Spasov, Beograd;  Jaćim Milunović, Čačak;  Milan Petrović, Kragujevac;
Milan Stojanović, Beograd;   Miodrag Sovilj, Novi sad;  Neda Šaponja, Novi Sad;
Nenad Glišić, Kragujevac;   Pavluško Imširović, Beograd;  Slobodan Stamenčić, Kragujevac
Vladimir Marković, Beograd;  Filip Šaćirović, Subotica

уторак, 23. фебруар 2010.

Zahuktavanje terora policijske političke represije u Srbiji


Zahuktavanje terora policijske političke represije u Srbiji
Saopštenje Kampanje protiv političke represije od 23.02.2010.

Suđenje šestorki anarhista samo je vrh ledenog brega terora policijske političke represije u Srbiji koji se počeo posebno zahuktavati prošle godine – kada je DSPS režim konačno shvatio da će morati da se suoči sa masovnim štrajkačkim i protestnim eksplozijama nezadovoljstva i otpora protiv njegove razorne politike pljačkaške privatizacije, razaranja srpske privrede i podređivanja svih resursa nacionalne privrede i nacionalnog opstanka interesima profita krupnog svetskog kapitala i njegovih domaćih mafijaških tajkunskih ispostava.

Udarna pesnica te represije nisu samo regularne policijske snage, nego i parapolicijske šovinističke i huliganske bande koje režim pokušava da predstavi kao nekakvu autonomnu političku desnicu. Režim DSPS tako  obnavlja političke i terorističke tehnologije režima Slobodana Miloševića – tehnologije upotrebe terorističkih paravojnih i parapolicijskih trupa za svoje najprljavije poslove. Te parapolicijske snage formiraju se od dela kriminalizovanog lumpa i danas su organizovane u organizacije tipa Obraza, 1389, Nacstroja, raznih navijačkih huliganskih grupa, ali i u razne privatne policije pod okriljem privatnih sekuriti firmi.

Pošto se “patriotski” lumpen kadrovi parapolicijskih fašisoidnih bandi, po prirodi stvari, uglavnom ne zadovoljavaju time da glume nekakvu “političku desnicu”, a više nema ratišta na Kosovu, u Hrvatskoj i BiH, na koja se za nagradu mogu puštati u pljačku, oni se finansiraju i sredstvima klasičnog kriminala – trgovinom droge, reketom, razbojništvima, otmicama, iznudama... pa je policija ponekad prinuđena da ponekog od njih i malo prihapsi, pa čak i pošalje u zatvor. To dovodi i do povremenih porasta tenzija između regularnog policijskog aparata i njegovih parapolicijskih i paravojnih fašisoidnih kriminalnih ogranaka.

Za ove povremene tenzije između redovne policije i njenih fašisoidnih parapolicija, stratezi aktuelne političke represije smislili su plan da ih, uz pomoć korumpiranih medija, “uravnoteže” fabrikovanjem i tobožnje “ekstremne levice” i represijom protiv nje, pa da onda, po ugledu na svoje grčke kolege, političku represiju prezentiraju kao arbitriranje između fiktivne ekstremne desnice i fiktivne ekstremne levice. Onda bi se etiketa “ekstremne levice” prilepila svim levo orijentisanim kritičarima DSPS režima, a naročito radnicima koji organizuju sve masovnije štrajkove i proteste koje birokratski sindikalni vladini “socijalni partneri” više ne mogu da kontrolišu i pacifikuju. Jedinom službeno poželjnom i legalnom “levicom i  desnicom“ onda bi se smatrale samo one bezbojne političke karikature na periferijama fiktivnog parlamentarnog političkog “spektra” srpskog političkog establišmenta.

Već i sama razlika u sudskom tretmanu i u tretmanu u  istražnom zatvoru rečito izražava stvarni odnos vlasti prema svojoj nestašnoj “ekstremnoj desnici” i prema izmišljenoj “ekstremnoj levici”.  Počinioci najtežih kriminalnih zločina ili se brane sa slobode ili su u zatvoru smešteni u njegov luksuzni deo (“Hajat”) u koji im se svakodnevno dostavlja hrana od kuća ili iz beogradskih restorana. Uhapšeni anarhosindikalisti bili su zatočeni u pretrpanim ćelijama zajedno sa masom neprivilegovanih kriminalaca, a njihovi roditelji su i po 12 sati morali da čekaju i na snegu ili kiši da bi ih videli jednom u 15 dana i uručili im paket hrane i odeće za presvlaku.

Iznuđivanje torturom lažnog iskaza od Ivana Savića, u pripremama optužnice za “međunarodni terorizam”, da je pripremao atentat bombama na grčkog konzula u Beogradu, monstruozna montirana optužnica za “međunarodni terorizam od 18 evra”, najava nasilnog policijskog razbijanja štrajkova i radničkih protesta, divljanja parapolicijskih fašisoidnih bandi,  naslednika Arkanovih kriminalnih dobrovoljačkih gardi i Delija pod kontrolom policijskog aparata, po ulicama Beograda, šestomesečni nezakoniti pritvor protiv šestoro beogradskih mladih anarhosindikalista, hapšenje dvoje mladih zbog “ometanja pravde” plakatom sa natpisom “Anarhizam nije terorizam”, teror privatnih poslodavačkih policija protiv radnika u štrajku u “Rubinu”, lažna uzbuna zbog nepostojeće bombe  i bacanje suzavca na koncertu solidarnosti sa optuženim anarhosindikalistima, uz totalitarne zakone o političkim strankama i o štampi, samo su neki od primera sve razuzdanije ofanzive političke represije u Srbiji u poslednjih godinu dana.

Zahtevamo da se neodložno pozovu na odgovornost i izvedu pred sud svi koji su samovoljno suspendovali odredbe važećeg Krivičnog zakona republike Srbije o zabrani i kažnjivosti svakog sejanja i raspirivanja nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti. Samo dosledna primena tih važećih zakonskih odredbi može garantovati trenutnu likvidaciju svih parapolicijskih fašisoidnih grupacija u Srbiji.

Zahtevamo neodložnu reviziju svih zakona u Srbiji koji omogućavaju divljanje policijskog i parapolicijskog terora protiv građana Srbije.

Zahtevamo neodložno raspuštanje i zabranu svih privatnih policija, parapolicija i paravojnih formacija.

Zahtevamo neodložnu istragu i izvođenja na sud policajaca koji su torturom iznuđivali lažno priznanje od Ivana Savića u montiranju  optužnice za “međunarodni terorizam”, kao i svih koji su u toj istrazi sudelovali u falsifikovanjima činjenica i sudskih spisa .

Zahtevamo dosledno garantovanje sloboda reči, udruživanja, okupljanja i protestvovanja i ustavnih prava na rad, mir i obrazovanje.

Režim nam nikada neće garantovati ta prava i slobode ako ga na to ne prinudimo masovnom i organizovanom mobilisanom snagom svih nas, naroda Srbije. Zbog toga pozivamo sve mlade u Srbiji, sve ljude koji žive od svog a ne od tuđeg rada, sve penzionere i sve nezaposlene, da u svim gradovima Srbije organizuju lokalne organizacione odbore Kampanje protiv političke represije i da se okupljamo oko njih u zajedničkoj borbi protiv svih pokušaja nasilnih razaranja naših ustavnih prava, da se zajedno i solidarno suprotstavimo svim pokušajima fašizacije Srbije.

SMRT FAŠIZMU – SLOBODA NARODU!

Kampanja protiv političke represije, 24. februara 2010.
Organizacioni odbor

Aleksandra Spasov, Beograd
Jaćim Milunović, Čačak
Milan Petrović, Kragujevac
Milan Stojanović, Beograd
Miodrag Sovilj, Novi sad
Neda Šaponja, Novi Sad
Nenad Glišić, Kragujevac
Pavluško Imširović, Beograd
Slobodan Stamenčić, Kragujevac
Vladimir Marković, Beograd
Filip Šaćirović, Subotica

петак, 19. фебруар 2010.

Saopštenje Kampanje protiv političke represije povodom hapšenja Rade Živadinović i Davora Bilića tokom suđenja beogradskoj šestorki


Saopštenje Kampanje protiv političke represije povodom hapšenja Rade Živadinović i Davora Bilića tokom suđenja beogradskoj šestorki

SLOBODA ZA RADMILU I DAVORA!

Rada Živadinović i Davor Bilić su već treći dan zatvoreni u neljudskim uslovima u policijskom pritvoru u Beogradu pod grotesknom optužnicom da su “omeli pravdu” time što su, tokom suđenja beogradskoj šestorki, na trenutak na staklenu pregradu iznad vrata sudnice prislonili plakat sa natpisom “Anarhizam nije terorizam”. Beogradska policija kao da nam sugeriše da je puštanje iz pritvora optuženih u tom skarednom političkom procesu zapravo posledica Radinog i Davorog ometanja pravde. Podsetimo se stvarnog toka tog sudsko-policijskog pozorišta od pre dva dana.


Pri kraju prvog dana suđenja po zloglasnoj optužnici za „međunarodni terorizam od 18 eura“, bukvalno eksploziju oduševljenja, ovacija i aplauza u sudnici izazvala je izjava zastupnice javne tužbe da je saglasna sa predlozima odbrane za ukidanje pritvora. Takva njena saglasnost zapravo je faktičko povlačenje optužnice protiv šestoro uhapšenih. U našim sudovima aplauzi tužiocu se očito ne smatraju ni ometanjem pravde ni  remećenjem normalnog rada suda, pa predsednik veća Dragomir Gerasimović nije ni opomenuo razdraganu publiku na mir u sudnici. Posle te saglasnosti zastupnice javne tužbe sa odbranom, sudsko veće faktički i nije imalo drugog izbora nego da donese rešenje o ukidanju pritvora. Povrh toga donelo je rešenje da sledeće ročište tog procesa zakaže za 23.mart ove godine, a o predlozima za dokazni postupak nije odlučilo još ništa.

Iste večeri, portparol republičkog javnog tužilaštva, Tomo Zorić, izjavio je za RTS: „Više javno tužilaštvo u Beogradu zatražiće dostavljanje spisa predmeta kako bi se razmotrila pravna kvalifikacija krivičnog dela međunarodnog terorizma, koje se stavlja na teret pripadnicima Anarhosindikalne inicijative”. Zorić je rekao da je u toku pretresa došlo do promene činjeničnog stanja i novih dokaza i da će Tužilaštvo u tom smislu razmotriti pravnu kvalifikaciju tog krivičnog dela. Tužilaštvo se saglasilo sa predlogom odbrane okrivljenih, da se optuženim anarhistima ukine pritvor, rekao je Tomo Zorić.

Izjava portparola republičkog javnog tužilaštva, data jedva sat posle puštanja optuženih iz pritvora, samo pokazuje da je tužilaštvo ovu odluku imalo pripremljenu i već pre početka današnjeg javnog pretresa i da na njemu nije došlo ni do kakve “promene činjeničnog stanja i novih dokaza”. Zapisnik o tom pretresu nije oformljen i potpisan i predsednik veća Gerasimović saopštio je advokatima da će njegove kopije moći dobiti tek prekosutra.

Pažljivim praćenjem  (monitorisanjem) ovog procesa od samog njegovog početka do okončanja današnjeg glavnog pretresa došli smo do zaključka da je masovna mobilizacija demokratske javnosti protiv ove skaredne optužnice prinudila javnu tužbu na odstupanje i povlačenje optužnice. Na glavnom pretresu došlo je samo do konačnog i potpunog raskrivanja i razbijanja falsfikovanja činjeničnog stanja i dokaza od strane optužnice i istrage, a ne do nikakve “promene činjeničnog stanja i novih dokaza”. Sve te dokaze znali smo od početka procesa i mi i sud i optužnica. Danas smo ih prinudili da ih uvaže.

Oslobođenje optuženih i povlačenje optužnice prva je velika pobeda Kampanje protiv političke represije. Dobijena je važna bitka, ali još uvek ne i rat. Zagovornici političke represije smesta su uzvratili udarac uhapsivši dvoje mladih ljudi, Radu Živadinović i Davora Bilića, zato što su na staklenu pregradu iznad vrata sudnice na trenutak prislonili plakat sa tekstom “Anarhizam nije terorizam” i sada pokušavaju da im napakuju optužnicu za “ometanje pravde”. Pravdu u Srbiji, dakle, ometa jedna takva elementarna istina, a ne masovne tajkunske pljačke, razaranja preduzeća i lupeška neisplaćivanja plata radnicima i po godinu dana?! Pravdu u Srbiji ne ometa činjenica da je šef kabineta podpredsednika vlade i ministra policija donedavno bio vlasnik 40 % privatnog preduzeća koje je masovno pralo mafijaški narko-novac klana Šarića?! Neće biti, gospodo zaštitnici Šarićevih i ostalih tajkunskih jataka i perača para!

Zahtevamo:

-         neodložno puštanje iz pritvora  Rade Živadinović i Davora Bilića, uhapšenih u “Palati pravde” za vreme suđenja beogradskoj šestorki;
-         neodložno i bezuslovno povlačenje optužnice protiv šestoro optuženih anarhista;
-         istragu o falsifikovanjima činjenica i sudskih spisa i o iznuđivanju iskaza od optuženih u procesu protiv šestoro optuženih;
-         neodložnu reviziju odredbi krivičnog i procesnog zakonodavstva koje dozvoljavaju pojavu ovakvih grotesknih postupaka i optužnica

U tu svrhu pozivamo najširu demokratsku javnost da nam se pridruži u tim zahtevima. Samo masovna demokratska mobilizacija i stalni nadzor države sa strane masovne demokratske javnosti mogu zaštititi demokratiju od represivne diktature.
19.02.2010.

Kampanja protiv političke represije      
Organizacioni odbor
Aleksandra Spasov, Beograd
Jaćim Milunović, Čačak
Milan Petrović, Kragujevac
Milan Stojanović, Beograd
Nenad Glišić, Kragujevac
Pavluško Imširović, Beograd
Slobodan Stamenčić, Kragujevac
Vladimir Marković, Beograd
Filip Šaćirović, Subotica

четвртак, 18. фебруар 2010.

Saopštenje Kampanje protiv političke represije povodom prvog dana suđenja beogradskoj šestorki i puštanja optuženih iz pritvora


Saopštenje Kampanje protiv političke represije povodom prvog dana suđenja beogradskoj šestorki i puštanja optuženih iz pritvora

POBEDA JE NAŠA!

U hodnicima „Palate pravde“ u Beogradu okupilo se nekoliko stotina ljudi koji su iz zemlje i inostranstva došli da mirno protestuju protiv ovog skarednog političkog procesa. Kampanja protiv političke represije podelila im je svoje saopštenje i svoje bedževe. U sudnicu je uspelo da uđe samo 50-tak ljudi. Srpsko pravosuđe tradicionalno ne voli da je pod kritičkim okom javnosti. Većina publike je ostala da u hodnicima suda čeka pauzu i vesti o toku rasprave. Sudska straža je pokušala da ih udalji iz zgrade suda, ali joj nije uspelo da za to isfabrikuje ili isprovocira ikakav ekscesni pretekst.

Suđenje je počelo tako što je zastupnica javne tužbe nevoljko pročitala dispozitiv optužnice i potom značajno ućutala i više ni jednom jedinom rečju nije uzela udela u saslušavanju i unakrsnom ispitivanju optuženih. Taj njen posao obavljao je revnosni sudija predsednik veća Dragomir Gerasimović koji se zaista lavovski borio da od optužnice spasi što se spasti može. A nije moglo ništa, pa je i njegov trud ispao uzaludan. Ostala četiri člana sudskog veća takođe nisu uzimali udela u ispitivanju optuženih i moglo bi se reći da su ih posmatrali sa neskrivenim simpatijama.

Tako glavni pravnički duel na ovom ročištu nije bio duel između tužioca i odbrane, nego je bio duel između predsednika veća Gerasimovića i odbrane. Napori sudije Gerasimovića bili su usmereni pre svega na to da za optužnicu sačuva što više od skoro nikakvog njenog fundamenta u mutnim, nedorečenim i, kako će se brzo pokazati, veoma često iskrivljavanim i falsifikovanim spisima istrage.

Izjave svih optuženih u mnogome su se razlikovale od sadržaja i formulacija teksta kojim su te izjave službeno registrovane u istrazi i na osnovu čega je i pisana optužnica. Ta razlika je pre svega u obimu i sadržaju: ispostavilo se da istražni sudija naprosto nije ni unosio u zapisnik dobar deo izjava okrivljenih koje je saslušavao. I gle „čuda“: bio je to upravo onaj deo koji je njima izričito i nedvosmisleno išao u prilog. A temelj optužnice za „međunarodni terorizam od 18 evra“ bile su upravo u istrazi iskrivljene i okljaštrene  izjave Ivana Vulovića i Sanje Dojkić.

Svih četvoro članova ASI-ja (Dojkić, Kurepa, Trivunac i Vulović) iscrpno i uverljivo su objasnili da nije bilo nikakve ni pomisli ni o kakvom „napadu“ na grčku ambasadu, a pogotovu ni o kakvom „terorističkom“ aktu. Trivunac i Kurepa su na dva prva mesta u optužnici ne kao neposredni saizvršioci, nego kao podstrekači i organizatori. Ostalih četvoro su optuženi za izvršenje tog napada dvema flašama sa skoro nezapaljivom tečnošću. Osnov za optužbu bilo je isključivo navodno „priznanje“ Ivana Vulovića i Sanje Dojkić i ništa više.

Ivan Vulović je detaljno opisao ceo tok i razvoj događaja. Plan je bio da se na pločniku pred grčkom ambasadom izvede simbolična akcija paljenja vatre tečnošću iz staklenih flaša što je trebalo da predstavlja nekakav „molotovljev koktel“. Ali, kad su bacili te flaše – nije se desilo baš ništa. Flaše su se razbile, a tečnost se nije zapalila.
On je potom napravio jedan krug obližnjim ulicama i ponovo se vratio na „mesto zločina“. Nekako mu je uspelo da upaljačem zapali tečnost na pločniku i ona je planula slabom vatrom koja je gorila 15-tak sekundi. Ivan je sve to vreme ostao na licu mesta pazeći da se vatra ne proširi na zgradu ambasade, što nikako nisu želeli da se desi. U međuvremenu se okupio još jedan broj posmatrača koji su počeli da se razilaze kad je vatra počela da jenjava, a kada je već bila sasvim pri kraju, jedan mladić joj je prišao i ugasio je golom rukom.
Posle toga se i Ivan udaljio sa tog mesta i otišao da se se sretne sa svojim prijateljima. Za optužene Ivana Savića i Nikolu Mitrovića je izjavio da nisu sudelovali u toj akciji, da ih ne poznaje i da ih nije sreo nikada ranije, a da mu je tek nakon hapšenja sugerisano da oni jesu bili dva druga učesnika koji nisu članovi ASI-ja, pa je i on rekao da možda jesu, ali da mu uopšte ne liče na ljude koji su to veče bili tamo s njima. To Ivanovo „možda“ . istražni sudija i optužnica su potpuno proizvoljno i tendenciozno uzeli i preformulisali u kategoričko svedočenje da su to upravo ti ljudi. Takvo prenatezanje izjave okrivljenog teško da se može okarakterisati drugačije nego kao bezočni falsifikat.

Isti je slučaj i sa „priznanjem“ Sanje Dojkić. Njen iskaz se u potpunosti slaže sa iskazom Ivana Vulovića i na isti način je iskrivljen i falsifikovan u istražnim spisima i u optužnici. Ona takođe nije poznavala i nikada pre istrage nije videla optužene Ivana Savića i Nikolu Mitrovića i nedvosmisleno izjavljuje da oni nisu učestovali u toj akciji, a u istrazi jeste potpisala zapisnik da oni jesu bili tu jer je podlegla sugestiji policije i istažnog sudije.

Ivan Savić i Nikola Mitrović se i u istrazi i pred sudom brane dosledno da sa tom akcijom nemaju nikakve veze i navode za to dokaze, alibije i svedoke, ali je optužnica odbacila njihovu odbranu kao „neprihvatljivu“ pošto ne idu njoj u prilog. Posebno je simptomatičan jedan detalj Savićeve izjave razjašnjen na insistiranje njegovog branioca. Naime, u istražnim zapisnicima registrovana je jednom rečenicom i njegova izjava da mu je posle hapšenja, u zatvoru, iznuđivano lažno priznanje.
Savić je objasnio da je na godišnjem odmoru u Grčkoj čuo da ga u Srbiji policija traži i sumnjiči za učešće u „terorizmu“. Smesta je požurio nazad u Srbiju i već na graničnom prelazu u Preševu prijavio se policiji. Odatle je prebačen u Centralni zatvor u Beogradu, a tamo su ga četvorica uniformisanih ljudi pretnjama, batinama i torturom (davljenjem uzicom pendreka) prinudili da potpiše dva papira sa lažnim priznanjima da je hteo da ubije grčkog konzula u Beogradu sa dve defanzivne bombe. Na saslušanju pred istražnom sudijom on je detaljno ispričao svu tu torturu i njene rezultate, a sudija je u zapisnik od svega uneo samo jednu mutnu rečenicu – da mu je iznuđivana izjava. Ta njegova lažna priznanja iščezla su i nema ih u spisima istrage.

Nakon oštre borbe sa predsednikom sudskog veća, odbrani je uspelo da u potpunosti anulira sva iskrivljavanja i falsifikovanja istrage i optužnice, da objasni kako su izvedene te inkvizicijske majstorije i da sve to lepo utera u zapisnik o glavnom pretresu. Nakon toga sud je kratko registrovao prve predloge stranaka za dokazni postupak, a odmah potom advokati su izneli svoje iscrpno argumentovano predloge za ukidanje pritvora.

Bukvalno eksploziju oduševljenja, ovacija i aplauza u sudnici izazvala je izjava zastupnice javne tužbe da je saglasna sa predlozima odbrane za ukidanje pritvora. Takva njena saglasnost zapravo je faktičko povlačenje optužnice protiv šestoro uhapšenih. U našim sudovima aplauzi tužiocu se očito ne smatraju remećenjem normalnog rada suda, pa predsednik veća Dragomir Gerasimović nije ni opomenuo razdraganu publiku na mir u sudnici. Posle te saglasnosti zastupnice javne tužbe sa odbranom, sudsko veće faktički i nije imalo drugog izbora nego da donese rešenje o ukidanju pritvora. Povrh toga donelo je rešenje da sledeće ročište tog procesa zakaže za 23.mart ove godine, a o predlozima za dokazni postupak nije odlučilo još ništa. Optuženi su potom vraćeni u pritvor da se „razduže“ i odatle su uskoro pušteni na slobodu.

Iste večeri, portparol republičkog javnog tužilaštva, Tomo Zorić, izjavio je za RTS: „Više javno tužilaštvo u Beogradu zatražiće dostavljanje spisa predmeta kako bi se razmotrila pravna kvalifikacija krivičnog dela međunarodnog terorizma, koje se stavlja na teret pripadnicima Anarhosindikalne inicijative”. Zorić je rekao da je u toku pretresa došlo do promene činjeničnog stanja i novih dokaza i da će Tužilaštvo u tom smislu razmotriti pravnu kvalifikaciju tog krivičnog dela. Tužilaštvo se saglasilo sa predlogom odbrane okrivljenih, da se optuženim anarhistima ukine pritvor, rekao je Tomo Zorić.

Izjava portparola republičkog javnog tužilaštva, data jedva sat posle puštanja optuženih iz pritvora, samo pokazuje da je tužilaštvo ovu odluku imalo pripremljenu i već pre početka današnjeg javnog pretresa i da na njemu nije došlo ni do kakve “promene činjeničnog stanja i novih dokaza”. Zapisnik o tom pretresu nije oformljen i potpisan i predsednik veća Gerasimović saopštio je advokatima da će njegove kopije moći dobiti tek prekosutra.

Pažljivim praćenjem  (monitorisanjem) ovog procesa od samog njegovog početka do okončanja današnjeg glavnog pretresa došli smo do zaključka da je masovna mobilizacija demokratske javnosti protiv ove skaredne optužnice prinudila javnu tužbu na odstupanje i povlačenje optužnice. Na glavnom pretresu došlo je samo do konačnog i potpunog raskrivanja i razbijanja falsfikovanja činjeničnog stanja i dokaza od strane optužnice i istrage, a ne do nikakve “promene činjeničnog stanja i novih dokaza”. Sve te dokaze znali smo od početka procesa i mi i sud i optužnica. Danas smo ih prinudili da ih uvaže.

Oslobođenje optuženih i povlačenje optužnice prva je velika pobeda Kampanje protiv političke represije. Dobijena je važna bitka, ali još uvek ne i rat. Zagovornici političke represije smesta su uzvratili udarac uhapsivši dvoje mladih ljudi zato što su na staklenu pregradu iznad vrata sudnice na trenutak zalepili plakat sa tekstom “Anarhizam nije terorizam” i sada pokušavaju da im napakuju optužnicu za “ometanje pravde”. Pravdu u Srbiji ometa jedna takva elementarna istina?! Neće biti, gospodo zaštitnici Šarićevih i ostalih tajkunskih jataka i perača para!

Zahtevamo:
-         neodložno puštanje iz pritvora dvoje uhapšenih za vreme suđenja beogradskoj šestorki;
-         neodložno i bezuslovno povlačenje optužnice protiv šestoro optuženih anarhista;
-         istragu o falsifikovanjima činjenica i sudskih spisa i o iznuđivanju iskaza od optuženih u procesu protiv šestoro optuženih;
-         neodložnu reviziju odredbi krivičnog i procesnog zakonodavstva koje dozvoljavaju pojavu ovakvih grotesknih postupaka i optužnica

U tu svrhu pozivamo najširu demokratsku javnost da nam se pridruži u tim zahtevima. Samo masovna demokratska mobilizacija i stalni nadzor države sa strane masovne demokratske javnosti mogu zaštititi demokratiju od represivne diktature.
18.02.2010.

Kampanja protiv političke represije      
Organizacioni odbor

Aleksandra Spasov, Beograd
Jaćim Milunović, Čačak
Milan Petrović, Kragujevac
Milan Stojanović, Beograd
Nenad Glišić, Kragujevac
Pavluško Imširović, Beograd
Slobodan Stamenčić, Kragujevac
Vladimir Marković, Beograd
Filip Šaćirović, Subotica


субота, 13. фебруар 2010.

Razgovor sa Irenom Vulović, majkom Ivana Vulovića

U svakom službenom postupku, policija je zakonski obavezna da građaninu kaže pravni osnov tog postupka i u kom svojstvu se on uvodi u taj postupak - u svojstvu svedoka ili osumnjičenog. Takođe je obavezna da mu obezbedi stručnu pravnu pomoć i da mu objasni da nije obavezan da odgovara na njihova pitanja. Policiji u ovom postupku ni na pamet nije palo da poštuje zakon.

Policija je u stan Vulovića upala u 10 h pre podne, pretresala stan, privela jednog pa drugog sina, uzela im DNK i podvrgla ih poligrafu, a da nikome od njih nije rečeno ni šta se traži u stanu, po kom pravnom osnovu i o kakvom istražnom postupku i radnji je reč. Nekako im je sugerisana pomisao da je reč o drogi i prestrašeni Vulovići su nadalje prihvatili za „maksimalno korektno“ sve što nije prebijanje kostiju i ubijanje batinama. Irena Vulović, čiji stan je pretresan i čija deca su pohapšena, saznala je tek privatnim vezama post festum da istragu ne vodi odeljenje za narkotike i da nije reč o drogi, nego o nečemu drugom.

Ovakva policijska bahatost i prenebregavanje zakona bili su nezamislivi čak i u crnim danima jednopartijskog totalitarizma i „bespravne države“ u Srbiji. DSPS „demokratija“ nam je donela praksu da je zakon jedno, a policijska praksa nešto šesnaesto i da treba da smatramo „maksimalno korektnim“ svaki susret sa policijom koji preživimo bez polomljenih kostiju. Šariće i njihove visokopozicionirane saučesnike niko ne bije. Batine i zastrašivanje su rezervisani za obične male ljude i oni su srećni kad prođu bez njih. Alal vera, „demokratijo“!

Epilog ovog policijskog i sudskog bezakonja je optužnica za „međunarodni terorizam od 18 evra“ i šestomesečno utamničenje šestoro mladih ljudi. Nećemo to ćutke trpiti.


Razgovor sa Irenom Vulović:

KPPR: Da krenemo od početka, kako je izgledalo kada je došla policija?
IV: Ja nisam bila u stanu. Bio je mlađi sin, znači bio je Uroš koji je spavao.
KPPR: To je bilo jutro?
IV: Negde oko 10 sati. Ja sam imala malo časova u školi i suprug me je pozvao kad su oni njega probudili i tako dalje, Uroša kada su probudili, došao je s posla i samo rekao kada završim nastavu da se javim. Taj dan sam imala malo časova. Odmah mi je bilo sumnjivo to što mi je bez objašnjenja rekao da se javim. Onda smo se čuli i rekao je da su inspektori u stanu.
KPPR: On isto nije bio u stanu?
IV: Ivan je bio na ispitu, suprug isto nije bio u stanu, znači u stanu je bio samo mlađi sin, Uroš.
Bili su vrlo korektni. Čak se jedna anegdota u međuvremenu desila. Pitali su Uroša „Hoćemo bar kafu? Pre podne je, da se razbudiš.“, a on je rekao: „Hvala lepo, mogu da vam skuvam, ali čim sam vas video ja sam već razbuđen.“
U principu nije se znalo zbog čega su došli
KPPR: Jesu li imali nalog? Tu bi moralo da piše.
IV: Ne, rekli su da će sačekati nalog, ili ako hoćemo da ih pustimo da bi išlo sve brže. Apsolutno je bilo sve stvar naše volje.
E, kažem mi nismo znali. Mlađi sin je bio veslač, reprezentativac do skoro, do pre godinu dana pa smo posumnjali da nije droga, ili je neko spomenuo. Ivan s obzirom na svoje neurološke probleme nikako ne bi smeo bilo šta... počev od energetskih pića pa da ne pričam o drugim stvarima.
KPPR: Da, da. Znam da je on...
IV: Da, on je bio u tom strejt ejdžu
KPPR: Da li je istina da je policija odvela Vašeg supruga u stanicu?
IV: Ne. Ali oba sina su priveli i bili su maksimalno korektni u smislu... oni su počeli kao pretres međutim kada su naišli na pamflete tipa „Beogradska antifašistička inicijativa“ ili ono, pošto je Ivan počeo da radi sajt za „Beli štap“, on je huminatarac veliki. Šta je „Beli štap“, organizacija slepih itd. i pošto je to bilo na njegovom stolu uz računar, tako da kad su videli tako neke pamflete oni su jednostavno seli i nisu više tražili. Onda je jedan inspektor otišao sa mlađim sinom, sa Urošem u „Dvadesetdevetog“, a Ivan je bio na fakultetu, polagao je ispit i kad ga je suprug pozvao on je rekao „Ja sam završio, idem do Studia B“, pošto je radio u Studiu B, „pa idem do druga. Dođite po mene.“
KPPR: Znači oni su odveli Uroša, a vi niste znali zbog čega?
IV: Meni je suprug rekao posle, pošto ja nisam bila prisutna, da je u pitanju droga. Ivan je bio ispred studia B i sačekao oca koji je svojim kolima došao sa jednim inspektorom i odveo Ivana u „Dvadesetdeveti“.
KPPR: I kada ste saznali zašto su uhapšeni?
IV: Posle toga sam ja preko nekih svojih poznanika koji rade na odeljenju narkotika saznala da nisu tamo, već da su na petom odeljenju, odeljenju požara, eksplozija i tako toga... Naravno kao roditelju mi je laknulo s jedne strane, jer nemaju nikakve veze sa ovom prvom pričom, jer uvek postoji ono roditelj poslednji sazna.
KPPR: Da, da, jasno. Razumem Vas. A kada ste vi saznali zbog čega su oni privedeni?
IV: Pa znači oni (policija) su došli u 10 prepodne... Sada sve govorim onako okvirno. Ako su oni došli u 10, priveli su ih oko 12 i mi smo oko 4-5 popodne saznali o čemu se radi.
KPPR: I jel tad Uroš pušten?
IV: Ne, ne. Uroš je pušten kasnije, jer je morala cela procedura da se prođe, pošto je već uzet DNK, poligraf je prošao itd. Pušten je negde oko 6 sati.
KPPR: Bili su i na poligrafu?
IV: Bili su i na poligrafu, da.. Naravno ko je bio u policiji zna da nikakvih susreta međusobnih nije bilo. Samo je inspektor koji je bio zadužen za Uroša uveo Uroša kod Ivana da se pozdrave pošto je pretpostavljao da će Ivan ostati neko vreme.
KPPR: Kada ste Vi videli Ivana?
IV: Sedmog. Oni su 3. privedeni. Ja sam 4. krenula da odnesem hranu... e da, mi u petak saznajemo ja zovem i pitam kada da dođem da predam za suđenje, pošto je to bilo na opštinskom nivou, jer je okvalifikovano kao ugrožavanje javnog reda i mira, u subotu će tužilac ili sudija, ko već, da budu u palati pravde tako da ja bih to donela. I u međuvremenu meni se javljaju da ja požurim jer je u roku od nekih sat-sat ipo delo prekvalifikovano u međunarodni terorizam i da njih pod hitno vode u palatu pravde i da će odmah biti saslušani.
KPPR: To je bilo kog dana?
IV: To je sve petak, 4. Oni ništa ne primaju (iz paketa), primaju samo tu košulju. Trčim u palatu pravde, vidim kako ih izvode. Prilazim parkingu. Videla sam kako su izveli Ivana iz kola. Troje kola su bila. Po dvoje privedenih u svakim. I tada sam videla Ivana faktički. Onako krijumice. Naravno tu je bilo moje uznemirenje, a i njegovo sigurno, ali to će on pričati narednih godina.
KPPR: A Vi ste ga posetili sedmog?
IV: Imali smo mogućnost da prva poseta bude čim je prebačen u CZ. Mi smo iskoristili prvi datum posle vikenda da dobijemo dozvolu i da odemo da ga vidimo.
KPPR: Ivan boluje od nekog oblika epilepsije, jeli tako?
IV: Da. On je prvi apsint imao 2000. godine i on je lečen od te juvinalne mioklonične epilepsije od 2000. godine u Institutu za psihijatriju i neurologiju dece i odraslih kod profesora Jovića. Međutim on kao neko specifičan i kao neko ko je njima pomagao tamo u animaciji dece mlađe i šta ja znam, on je ostao kod doktora kod koga se lečio, iako sa 18 godina prestaje njegova mogućnost lečenja u takvoj instituciji, ali eto kao jedan specifičan i pozitivan lik on je tu ostao.
Njemu su počeli da skidaju lekove i njegov EEG je bio čist jedno vreme.
KPPR: Kada?
IV: Imao je napade u januaru, seriju napada, i imao je u maju. I kada se ovo desilo ja sam samo saznala, s obzirom da se suprug i ja razvodimo, tako da je verovatno i to uticalo na njega, pa je išao na tretmane kod psihologa da to malo ublaži
KPPR:S obzirom da je Ivan bolestan, da li je redovno uzimao terapiju od kada je priveden trećeg? Da li je tu bilo nekih problema?
IV: Čim je priveden i čim je inspektor javio da će mlađi da izađe i da nema veze sa tim, a za starijeg nam je odmah rekao da donesemo terapiju. Tako da smo je mi odmah doneli kada smo saznali da će on ostati.
KPPR: I on je redovno primao?
IV: Da, da. Čak nam je i inspektor rekao da ne brinemo, biće redovnije nego on sam što brine, s obzirom da je instituciono procesuiran.
KPPR: Kako na tretiranje njegove bolesti utiče pritvor i uslovi u kojima se tamo nalazi?
IV: Ivan je tako vaspitavan da je uvek iznad situacije i da se vrlo teško prepoznajue, osim ako ne ispriča, ono što je u njemu. Zbog toga verovatno i dolazi do tih problema. Tako da mi nismo mogli da vidimo niti da osetimo njegovo osećanje. Ono što smo znali je broj napada. On je prvo bio u samici, pa onda u sobi sa dvoje-troje, to je valjda procedura, to svi valjda prolaze, ali ne znam tačno. Tako da je na kraju završio u sobi sa njih 14-toro.
KPPR: A pretpostavljam da je soba predviđena za sedmoro ili šestoro.
IV:Da, to sam sad skoro čula, inače ništa nisam znala. On je rekao da je soba vrlo korektna u smislu zatvorenika. Nema on problema i njega intelektualno prilično doživljavaju, međutim uslovi su katastrofalni bili. Ta soba je pušačka. Njemu je, i najzdravijem čoveku mislim, dovod kiseonika u mozak bitan. Tako da sam ja išla da intervenišem, jer su napadi stravično bili učestali. Ali iako je otišao tamo sa brdom zdravstvene dokumentacije rekli su da on folira napade.
KPPR: Ko je to rekao?
IV: Ne znam, tamo se komandiri smenjuju.
KPPR: Mislim jeste li čuli od policije, čuvara...
IV: Mislim da je Ivan to spomenuo ili advokat, ne znam sad tačno, ali neko je i to komentarisao. Da je više puta bio samo poprskan vodom da se osvesti. To je za svakog čoveka šok (pritvor) a pogotovu za njega. On se s tim teretom nosi racionalno koliko je to moguće, a s druge strane on je sa ovim postupkom i sa ovim tretmanom regresirao prilično u svom lečenju koje je bilo maltene pri kraju. Zato se i zove juvinalna, mladalačka koja posle u nekim godinama nestaje i nepoznatog je porekla.
KPPR: Ima li on tamo stručnu lekarsku pomoć? Specijaliste ili koga već?
IV: Neurolog bi trebalo da bude. On ima tamo, lekovi mu se odnose redovno. Ja sam išla kod upravnika i kod zamenika upravnika i tražila da mu se promeni soba, da bude nepušačka soba i prebačen je u krilo koje je bliže bolničkom delu. To nije bolesnička soba, više je nepušačka ali je malo ipak drugačiji tretman i ne znam, toalet je pregrađen, nije sve na otvorenom. Nešto su bolji uslovi...
KPPR: Jeli imao još nekih problema? Sa zatvorenicima, čuvarima...
IV: Socijalne probleme nije imao nikakve. Sem zdravstvenih i prilikom poseta, s obzirom da ga mi ipak poznajemo, vidim da oscilira taj njegov... on se trudi da bude iznad situacije, ali definitivno njegovo raspoloženje oscilira i nije mi jasno zašto mu je anafranil koji je antidepresiv i koji u tom momentu tih jačih napada uveden od strane stručnog lica ukinut tamo. Tj. ukinut je tamo jer je u jednom trenutku podveden kao tabletoman! Ja verujem da tamo ima puno tabletomana i ljudi koji to zloupotrebljavaju, ali u svrhu njegovog lečenja ja pretpostavljam da mu je potrebno ako je već uveden od strane sturčnog lica. Čula sam da je bilo veštačenje medicinsko ali ništa ne znam o tome kakav je izveštaj.
KPPR: Ništa o tome ne znate?
IV: Ne, ne znam. Znam da dobija redovno recepte leka koji se kupuje. Ovaj ostali oni imaju u bolničkoj apoteci i anafranil je ukinut. E sad oni znaju valjda koliko je to dobro, s obzirom na mesto gde se nalazi.
Kako je prešao u ovu drugu sobu, nepušačku, mesec ipo dana nije imao napad. Poslednji put kad je suprug išao pre jedno dve nedelje, rekao je da je imao napad i video mu se ugriz na usni. To je to što se tiče zdravstvenog stanja. Nažalost čovek tako natovari sam sebi breme i nosi ga, ali kad sam pomenula profesora i njegovu tipologiju bolesti, vrlo je često dokazivanje kod ljudi koji boluju od toga. Dokazivanje svojih ekstremnih moći. Ivan je to usmerio ka humanitarnom radu. Sa istom tom dijagnozom čuli smo od lekara da insistiraju da moraju da voze motore, da postavljaju satelitske antene. Postoji nešto u tipologiji ličnosti od čega to zavisi. On je otišao u humanitarni rad.
KPPR: Kakva je hrana u zatvoru?
IV: Oni dobijaju redovno zatvorske obroke, međutim uglavnom se svi hrane drugačije. Dvaput mesečno imamo prava da odnesemo pakete, koje obično napunimo hranom i on uglavnom jede tu hranu ili se menjaju u sobi kako kome stigne paket. Od cele zatvorske hrane može jedino sutlijaš da jede, koji napuni šećerom. To može da pojede. I kantina postoji, mi redovno uplaćujemo novac u zatvorskoj kantini. Tu ima keksića, sokića i osnovnih stvari za ličnu higijenu da može da kupi.
KPPR: Ko njega ima pravo da viđa? Samo najbliži članovi porodice?
IV: Da. Njega viđa brat. Viđa ga otac, ja-majka i nevenčana supruga.
KPPR: I to je koliko često?
IV: Pola sata, dva puta mesečno.
KPPR: Samo po pola sata dva puta mesečno?
IV: 30 minuta, a ako je velika gužva nekad znaju da skrate, a kada Ivan izađe ja ću onda institucionalno da vidim, da krenem, jer zaista sam se nagledala ljudi koji su bili vrlo na mestu, a za svoje drage čekaju u uslovima... Ja mislim da je još jedan Vuk Bojović potreban za te šaltere i .... Žao mi je tih ljudi koji rade tamo
KPPR: Kakve su te čekaonice i ti šalteri?
IV: Čekaonice su kao železnička stanica beogradska u vreme... ne znam ni ja kog vremena... Sve je napuklo, sve je naprslo, hladno je. Za vreme pandemije kada smo ulazili sa maskama, kada je po jedan mogao da uđe sa maskom, ostali su čekali ispred Centralnog zatvora na otvorenom prostoru. Čak nije mogao da se napravi ni jedan tunel da se ti ljudi zaštite od vetra
KPPR: I koliko čekate tamo? Nekoliko sati?
IV: Kakvih nekoliko sati! Jednom sam čekala 11 sati. To je bilo negde oko Nove godine. Bio je haos! Bilo je strašno hladno i vetra je bilo. A tamo nisu svi ubice, nisu svi najgori kriminalci, a lopovi koji sređuju svoje apartmane ne čekaju!
KPPR: Oni ne čekaju?!
IV: Pa uglavnom ne čekaju. Oni su bar ostavili dovoljno novca. Njima svaki dan odnose hranu iz restorana i naravno, ne odnose žene, devojke, majke već odnose ljudi koji su plaćeni, a Ivan je i imao i nije imao para,ali što je Tibor Jona napisao u „Terorista iz mog sokaka“, na međunarodni terorizam je sastavljao do prvog.
Meni je sad posebno teško da radim. Ja radim u nastavi, deca su navikla na mene veselu i ja sad moram naročito da spremam šta ću da im pričam.
KPPR: Kako ste vi kao porodica podnosili hapšenje i sve to? Jeste li imali vi nekih problema?
IV: Pa šta smo imali... imali smo depresiju.
KPPR: I vi ste onda počeli da pijete antidepresive ))
IV: Da  Juče sam mu nosila lekove i bilo je strašno. Ja kažem suprugu. „Idem pod voz!“, a onda suprug zove i kaže: „Nemoj zbog njih, izdrži.“ Zbog dece tj. A sutradan sam bila OK. To su neke naše lične stvari, naravno da nikome nije prijatno.
KPPR: Ivan sad studira, jel tako? Koja je godina?
IV: Ivan je treća godina RAF-a. Dosta je radio, tako da je puno izgubio što se tiče studija. Uvek je sam nalazio posao, prosto je takav da se nametne. Ali ti blogovi i po internetu i sve, levo-desno, govori o jednom milom detetu
KPPR: I kolika je šteta njemu naneta time što već šest meseci odsustvuje sa fakulteta i posla?
IV: Mi smo išli da uplatimo sad semestar jedan, školarinu, da bi mogao da dobije zdravstvenu knjižicu. A o tome kako će nadoknaditi ovo sve on će lično u dogovru sa njima (fakultetom). Ali s obzirom da fakultet drži svoj neki rejting ne znam koliko će uspeti da sa njima napravi neke kombinacije, ono što je izgubio ili ne.
On je sredio jedan posao paralelno s tim baš pre nego što su ga priveli. A onda je mlađi sin rekao da će jedan njegov drug jedno vreme da počne da započne taj programerski posao, ali s obzirom da to traje već toliko dugo ja prosto ne verujem da je to opstalo.
KPPR: Rekli ste da se njegovo isticanje manifestovalp u humanitarnom radu. U čemu se ogleda taj njegov humanitarni rad? Šta je konkretno radio?
IV: Uradio je sajt za Batutov institut, onda je uradio nešto za Bolonjsku konvenciju.
Inače je radio na Studiu B, u Mrežnim sistemima, radio je na programima časopisa „Ekonomist“, održavanju sajta B92. Za nešto je dobijao novac, za nešto nije...Ne znam sad tačno. Odradio je još puno toga. Za „Beli štap“, kao što sam pomenula. Čak je i planirao u poslednje vreme, u razgovorima, planirao je da upiše još jedan fakultet, defektologiju, i da se bavi nagluvima. I to je bilo prilično aktuelno, što sam ja podržavala jer kad smo ga vodili svojevremeno na profesionalnu orijentaciju bio je potpuno bipolaran u opredeljenju. Koliko je bio za egzaktne nauke toliko je bio i za ove druge. Sada smo hteli da vidimo, septembra-oktobra da li može da upadne na defektologiju ili maloletničku delikvenciju. Stalno je išao ka tome.
KPPR: Dobro, to je to. Želite li da dodate još nešto?
IV: Rekla bih da je on izuzetno kosmopolitski opredeljen. Za njega ne postoje nacionalistička neka obeležija. To je neko njegovo životno opredeljenje ukoliko možemo da pričamo o životnom opredeljenju sa 24 godine.
Naša porodica je odškolovala tri grčka studenta u stanu koji smo imali. Oni su bili podstanari naši. Jedan je ostao kraće, a od ove dvojice jedan je završio DIF kod nas, drugi medicinski fakultet. Čak je on bio za vreme bombardovanja i prva mogućnost... znači toliko smo bili u dobrim odnosima da prva mogućnost, mi smo mu rekli: „Otkaži stan“, međutim on je rekao: „Ne, ja ću se vratiti“. Morao je da završi fakultet ovde posle bombardovanja. On čak nije hteo ni da ide nego ga je poslednji autobus grčki pokupio i šta ja znam, 23. uveče, marta. Sve nam je ostavio, ostavio je kiriju za taj mesec i prva komunikacija poštanska koja je krenula, on je nama slao kiriju za svaki mesec i jedno pismo koje čuvamo i dan danas koje je samo za plakanje. Tako da je Ivan u tom duhu odrastao.
Bio je potpredsednik omladinske mreže G17+ grada Beograda. Borio se protiv bilo koje diskriminacije, pred njim niko nikad nije smeo da kaže za Roma da je Ciganin. Jedno vreme je bio i u jednoj romskoj stranci dok se nije ispostavilo da su i tu pare
Njegov aktivizam se uglavnom svodio na humanitarne akcije ili proteste. I ova vlast je došla tako što smo mi šetali ulicama. Još od Vuka Draškovića, 9. marta pa do 5. oktobra. Ja kažem sada kada mi se sve ovo dešava sa detetom i kada je on...stvarno čedo jedno, neiskvareno, mislim što mi ne prebiše noge što sam šetala toliko!
KPPR: U redu. Hvala na vremenu koje ste posvetili ovoj kampanji.
IV: Nema na čemu.